Doniraj
Moje ime je Uroš, imam 39 godina i bolujem od MS-a.
Kao i mnogi oboleli, retroaktivno spoznajem simptome, koji se javljaju, sporadično, još od puberteta. Prvo sto sam uočio da nije dobro je kad sam počeo da se brijem, levu stranu lica sam video duplo. Jedno vreme je bolest mirovala, i sem duple slike i povremene vrtoglavice (koju sam pripisivao niskom pritisku) nije bilo ničeg čudnog.
U leto 2010. sam počeo da osećam trnjenje desne noge i da kačim tlo vrhom stopala kada hodam. Februara 2011. sam bio na ski vikendu sa drugarima i tu sam počeo da shvatam da nešto definitivno ne valja sa mojim telom. Skijaš sam godinama, i dobro mi je išlo do tada. Jednostavno, znam šta trebam i hoću da uradim, ali telo nije htelo da me sluša. Opet mirovanje bolesti do februara 2015. kada sam imao jedini relaps do tada i završio u bolnici. Magnetna rezonanca i likvor su se poklopili…… . Dr. Jelena, neurolog mi je bjasnila šta mi je. Dobro, ok, i šta sad? Nastavio sam sa poslom i životom kao da ništa nije bilo, ali to baš i nije išlo kako sam ja zamislio. Posle nekoliko meseci, supruga je zatrudnela, neplanirano. Imali smo već Dunju i Marka, šta uraditi? Uradili smo najbolju moguću stvar na svetu, dobili smo Iskru. Moja bolest je napredovala polako, pulsna terapija nije imala nekog vidljivog efekta. Invalidski penzioner sam od septembra 2018. Krećem se otežano uz pomoć štake i kolica za duže relacije. Nikakvu terapiju ne primam, za interferon i slično nisam kandidat, pošto je bolest uznapredovala. Odlazim u banju jednom godišnje o svom trošku, pošto Gornja Trepča nema ugovor sa PIO-m. Borim se kao lav za svoju porodicu, sa osmehom.
Razmišljajući šta da napišem kao zaključak ove moje priče, došao sam do spoznaje da svako ko je bolestan ima svoj zaključak, a ko nije svakako i neće razumeti o čemu pišem. Iz ličnog iskustva znam da su osmeh i podrška porodice od neprocenjive važnosti. Nadam se da će terapija postati dostupna svima, i da će se odnos države prema nama bolesnima promeniti. Srdačan pozdrav.
Uroš Lakatus
