Naravno skuter mi nije dala država kao invalidu sa 70% oštećenja, nego sam ga dobila od svoja dva divna prijatelja koji me poznaju i znaju da su je za moj duh sloboda i samostalnost jedini izlaz.
E tu nastaje drama.
Živim na Novom Beogradu, jedinom delu grada Beograda i zemlje Srbije koji je human za nas. Biciklističke staze postoje skoro u svim delovima, široki su bulevari i spustovi za silazak sa trotoara su uglavnom regulisani. Liftovi u zgradama su veliki poblem pošto su skoro svi stariji od 30 godina i često se kvare, moj deo grada je poznat po soliterima. Rešenje problema stan u prizemlju. To naravno idealno zvuči, ali gomila problema se i tu pojavljuje. Rampe za invalide koje su u većini slučajeva pravljene kada i zgrade su potpuno nefunkcionalne i strme. Zapita se čovek kako je neko sa zdravim razumom mogao ikada da napravi tako nešto. Novije rampe koje su napravljene su ok, ali one su procentualno retkost.
„Potreba za pravljenjem nove rampe dovodi do niza pitаnja.“
Svaka informacija koju sam dobijala je bila nepotpuna i sve se svodilo na to da bez veze u opštini, rampu mogu samo sama da sagradim. Za sada sam u fazi čekanja da se reši stan, pa da vidim dalje korake. Zvanično Udruženje invalida Srbije, koje sam zvala tri puta, nisu imali vremena ni da me saslušaju, a odgovor je bio da zovem kasnije.
Svuda se susrećem sa problemima i odustajem od gomile aktivnosti koje želim.
Obožavam da idem na rock koncerte, ali naravno ne mogu uvek na sve što želim. Dom Omladine mi je nepristupačan, jer je dvorana na spratu, a lift je mali za skuter. Hala sportova je ok i pristupačna i tako sve u krug.
Sin mi je mladi vaterpolista i gomilu njegovih utakmica nisam u mogućnosti da gledam. U Srbiji jedino na bazenu „Milan Gale Muškatirović“ i bazen na Banjici su mi dostupni, svi oostali me gledaju belo kada ih pitam kako ja da uđem. O pristupnosti kupanja za mene mi je besmisleno i da pišem.
Zubar je trenutno za mene naučna fantastika.
Zubar u Domu zdravlja u bloku 44 ima rampu napravljenu ne znam za koga i čemu služi. Privatnici sem predusetljivosti na rečima ništa više ne čine za invalide.
Odlazak na roditeljske sastanke je problem.
U osnovnoj školi moga sina postoji rampa i divni razredni je sastanke organizovao u biblioteci u prizemlju zbog mene. U budućnosti ne znam šta me čeka. Sportska gimnazija koja nam je interesna sfera naravno nema pristpačnost za nas.
„I tako mogu još dugo da nabrajam. Najgore je to što nema jednog mesta ili telefona gde bar dobijamo prave odgovore“
Kome god za bilo šta da sam se obratila u poslednje dve godine niko nije mogao da mi da pravu i preciznu informaciju. Sve je čekanje, zvanje po nekoliko puta i tako do ponekad rešavanja problema.
Naravno MS je teška i ružna bolest i svi se borimo sa sopstvenim demonima, ali najteže je sa okolinom.
Opstajem ja samo zahvaljujući bezgraničnoj ljubavi i pažnji svoja dva momka. I najgore je za nas obolele što nikakvog reda nema, jer pre pojavljivanja MS platforme udruženja koja postoje u Beogradu apsolutno nikada ništa smisleno nisu uradili za nas.
„Trenutno MS platforma je kao tračak svetlosti na kraju tunela.“
Doniraj
