Natašina borba

Pre 19 god dIjagnostikovana mi je multipla skleroza, autoimuna bolest koja napada centralni nervni sistem i kičmenu moždinu i hemipareza(oduzimanje jedne strane tela) desne strane.

 

Sin mi je imao samo 3,5 godina, a ćerka tek 2 meseca. Bila sam prikovana za krevet i ništa nisam mogla sama. Dijagnozu sam prihvatila sa osmehom na licu iako se u meni sve lomilo. Znala sam da moram da ostanem psihički stabilna jer trebam svojoj deci. Zahvaljujući upravo njima ja sam uspela da stanem ponovo na noge, ne kao nekada, ali stala sam i borila se samo zbog njih, da ih izvedem na pravi put i da postanu dobri  ljudi. Moj sin sada ima 23 godine i završava IT,ćerka ima 19 i završila je Ekonomsku školu. Postali su deca za primer (ne kažem zato što su moji, nego to i moji prijatelji kažu).

 

Život me nije mazio. Kao i svi imala sam i uspona i padova, mada više padova. Multipla skleroza me je naučila da kroz život idem uspravne glave, ponosno i da nikada ne dozvolim da me neko sažaljeva. Ona je izabrala mene, ne ja nju.

 

Imam divnog supruga koji je moja velika podrška. MS sam imala pre nego što sam se udala za njega i on je prihvatio sve i mnogo sam mu zahvalna. Podršku imam i od mame, braće, sestara i prijatelja, to je ono što svima treba.

 

Do pre dve godine nisam ništa znala o MS-u, nisam znala da postoje lekovi koji usporavaju progresiju bolesti. Moja borba za sve obolele je počela 2019.godine. Tek krajem prošle godine sam prvi put dobila lek. Znam kako je živeti sa lekom, a mnogo bolje znam kako je živeti bez njega. Sa MS-om nikada ne znate na čemu ste: da li ćete moći na noge kad se probudite, da li ćete izgubiti vid, jer MS je podmukla, ušeta se neprimetno u vaš život onda kad ste najproduktivniji.

 

Ne volim da kukam na svoju bolest, uvek sam tu za sve svoje saborce, pažljivo saslušam i kroz šalu im bar na trenutak skrenem misli, jer znam da nas samo u Srbiji ima preko 12.000, od toga se samo nas 2500 leči, dok nas u svetu ima preko 2,8 miliona.

U protekle dve godine izgubila sam oca,brata od tetke i sada strica,mnogo boli i oni su znali koliki sam borac.

Ovo je deo moje priče i borbe i oni koji su tu uvek uz mene znaju koliko ih volim, poštujem i cenim a to su moja porodica i moji prijatelji.

Nemojte se predati-koliko god da padate, ustanite, ponosno namestite šešir, jer život je jedan a mnogo je onih koji vas vole i kojima ste potrebni!

Nataša Sretenović

 

Comments are closed.
Pronađite nas i na ..
Popunite anketu
MS priče