Izdrži Rouz, ostani na brodu dok ne stigne pomoć

Nekako se poklopilo da je sa izlaskom filma Titanik 1997. godine, dijagnostikovana i moja multipla skleroza, bolest meni totalno nepoznata i nepotrebna u mladim godinama: u godinama kada čovek treba da se fokusira na školovanje, na izlaske sa momcima, na građenje porodice, svoje, ali eto ja sam umesto svega toga dobila-multiplu sklerozu.

U vremenu kad je internet bio misaona imenica a mobilni telefon stvar prestiža, ja sam išla u bioskop da gledam „Titanik” bar onoliko puta koliko je on dobio i Oskara , jedanaest, a sve to zbog toga što sam film jako volela a i što su me pozivali razni momci da gledamo taj film, dugotrajni, ne bi li me u mraku pipnuli, zagrlili, poneki hrabriji i poljubio . Tako da film znam skoro napamet, a za bolest, za koju su rekli da je neizlečiva, uvek sam sebi govorila „izdrži Rouz, ostani na brodu dok ne stigne pomoć„. Izdrži Rouz, ostani na brodu dok ne stigne pomoć, pronaći će toliki naučnici lek, a pomoći nema, a leka nema. Dok je Titanik tonuo, a orkestar svirao, Džejku i meni je voda došla do grla.

Atlantik je progutao Titanik a Mrtvo more preti da proguta mene.

Šta sve nismo koristili verujući da će nam pomoći: razne vračare, nadrilekari , autofagija, kanabisovo ulje, ubod pčela, razne travke za koje su tvrdili da će nam pomoći, ali ništa od toga nije vredelo, sve je ostalo isto, samo smo ostajali na brodu koji tone verujući da će stići neka slamka spasa..A onda je pomoć prestala da dolazi, previše utopljenika je htelo da se popne na te čamce koji nude spas pa je onda i njih odvlačila na dno. Pomoć je prestala da dolazi a previše ljudi je ostalo u moru da se nada da će do njih doći neki čamac i pružiti ruku spasa.

U ledenom moru smo pokušavali da preživimo, Džek i ja, mada je bilo teško, preteško, govorila sam:” stići će pomoć, ne brini, stići će pomoć. Pronaći će neki lek i do nas će stići čamac”, ali prolazili su minuti, sati, prolazile su godine, a čamac nije stizao. Sve dok nisam uzela pištaljku od jednog utopljenika, duvala sam u pištaljku besomučno, govorila sam  Džeku da ne brine, stiže pomoć, stiže lek ,ali za njega je već bilo kasno; niko mu više nije mogao pomoći, ledeni breg ili multipla skleroza je bila jača od njega, povukla ga je sa sobom u svoje dubine iz kojih ga ni jedna ruka nije mogla spasiti, a ja još uvek duvam u pištaljku i nadam se da će je neko čuti.

Orkestar je utihnuo, zadnja violina je pala na dno, ništa se više ne čuje, Atlantik je postao miran kao što je i bio pre nego što smo ga mi uznemirili, “Mrtvo more”, ćutanje ljudi, guta nas bolesne, samo se još uvek čuje moja pištaljka, mada je i ona sve tiša. Orkestar na dnu neka svira dok mi tonemo, to je lep ispraćaj.

Danijela Jovančić