Doniraj
Кako početi sa razmišljanjima i ponovnim suočavanjem sa MS-om? Da li da počnem godinama unazad kada sam imala blaže simptome, ili se „vratiti u budućnost“ i 2016. godinu kada mi je bolest dijagnostikovana? Počeću ispočetka, imala sam godine da se samoanaliziram i samoedukujem.
Nesvesni počeci, verovatno oko 2010. – utrnulost desne šake. Levoruka, pa mi je prebacivanje rada mišem za kompom levom rukom bio nekako prirodan. MOŽDA je bila posledica hiperprolaktinemije koju uspešno lečim i dan danas. Nema više mikroadenoma hipofize.
Lenja domaćica, verovatno od 2012/13. – nekada sposobna, poletna, puna snage, a tada, još uvek u braku, odjednom posle škole (učiteljica) moram da odspavam, umesto da spremam ručak. Кumovalo je raspadu braka. Neznanje i MOŽDA.
Letovanje 2014.– koje je polupropalo jer mi inkontinencija nije davala mira. Snalazila sam se za toalet na svakih 15 i manje minuta. Zna koleginica koliko sam se mučila. MOŽDA – bakterije, neki ginekološki problemi, bubrezi…, naravno, sve je to ispitivano. Pili su se i antibiotici.
Bitka sa direktorom iz Smedereva 2015. mi je zadala posebne udarce. Obećao je da neće praviti probleme, kada dobijem priliku da se nakon propalog braka vratim kući, u Beograd. Tog leta sam se preselila u rodnu Rakovicu, …direktor iz Rakovice Stanislav Stevuljević me je već najavio Nastavničkom veću – da bi mi direktor iz Smedereva, tri dana uoči početka školske godine rekao da neće potpisati sporazum o preuzimanju radnika.
Nakon par dana depresije i suočavanja sa stvarnošću, vratila sam se u Smederevo. Sama, u iznajmljenom stanu, dok u Rakovici imam svoj. Mogla sam onom direktoru da se popnem na glavu jer sam ostala prijavljena da živim u Rakovici i tražim da mi se isplaćuje novac za putovanje, ali nisam takav čovek. Stan sam plaćala i tokom leta. Iz Rakovice sam ponela i neverovatan bol u levoj nozi. Bila sam na kuglanju par dana pre saznanja da ne ostajem u Rakovici. Doktori sa opšte prakse su bol pripisivali MOŽDA išijasu i savetovali me da idem kod kiropraktičara. Masirao je Anu Ivanović – zašto ne bi i mene. Bila sam više puta. Nije pomoglo. Svako jutro sam se budila u plačućim bolovima, koji su se umirivali nakon pola sata. Lekova se pilo na pretek, krema se isto mazalo… U toku zime sam primetila da mi se stanje još više pogoršava. Desilo se iznenada. Znatno su mi oslabile ruke, noge, kolena, govor. Đaci su mi bili oslonac, ako bismo išli stepeništem. Nisam mogla da jedem desnom rukom, zakopčavam brus, sušim kosu. Te simptome niko nije primećivao sem mene.
To je već bila uzbuna višeg stepena koja me je i dovela do odgovora i razjasnila mi da sam samoj sebi naudila, jer nisam uspevala da izborim važne životne lekcije i iskušenja – brak, malu sredinu, direktora. Saznala sam da bolujem od multiple skleroze, autoimune bolesti, u mom slučaju definitivno izazvane stresom. Bila sam mirnija od roditelja tokom pretraga i saopštenja. Magnet, lumbalna punkcija i još neke pretrage su rekle svoje – MS. U međuvremenu sam putem interneta izučavala svoju neprijateljicu! U datom momentu, iako sam znala šta je MS, osetila sam olakšanje, jer bih u suprotnom samu sebe proglasila ludom zbog tegoba koje imam, a koje mi medicina do tada nije razjasnila.
Nakon godinu i po dana, u novembru 2016. , nakon novog saznanja o novoj životnoj prilici da se vratim kući, poslovno i stambeno, znala sam da me čekaju meseci brze borbe i stresa. Direktoru iz Rakovice sam otvoreno pričala o svojoj bolesti i bilo je jasno da je reagovao najljudskije, jer nije uopšte pravio pitanje na temu MS-a i mog povratka u dragu školu N. Tesla. Jedna učiteljica je odlazila u penziju početkom drugog polugodišta. Sada smo znali da nas čeka borba sa direktorom iz Smedereva (bolna priča), pa smo se naoružali Ministarstvom prosvete i Zaštitnikom građana. Direktor je na kraju, uz ljutnju, potpisao papir o preuzimanju radnika. Napustila sam kancelariju bez doviđenja i rukovanja. Isto je postupio i moj otac.
Valjda se adrenalin smirio nakon saznanja da se vraćam u Rakovicu. Iz dana u dan mi je bivalo sve gore i gore, iako sam vrtela sobni bicikl i odlazila na bazen. Oba stopala su mi pala. Osećala sam neverovatan umor i potrebu za ležanjem. Mogla sam da hodam do 50m uz pomoć druge osobe ili štapa. Prvog dana početka rada u dragoj Tesli, mama mi je pomogla da odem na posao. Majka od 68 godina je odvela svoju malu ćeru od 44 leta, prvi dan u novu školu. Malo ponižavajuće? Nakon dva sata, plačem sam dozvala roditelje da me vrate kući jer nisam bila sposobna da radim. Ni fizički, ni psihički. Potonula sam. Ponovo – tura pulsne terapija, pa druga tura pulsne terapije, pa banjsko lečenje, pa fizikalne terapije. Od januara do juna bila sam na bolovanju.
Tek školske 2017. počela sam da radim. Prvo u boravku. Tegobe su potpuno nestale i osećala sam se potpuno funkcionalno na poslu. Mogla sam i da potrčim. Ravnoteža se skroz povratila, kolena otkočila, stopala podigla. Verujem da mi je pomoć u oporavku doprinela i dobra kondicija koju sam od malena gradila.
Sada se bliži kraj 2019. godine. Magnet kaže da je MS aktivan. Telo još uvek ne pokazuje znake. MOŽDA jer se ovog leta trudim da budem što aktivnija. Na moru sam puno plivala. Sada preplivavam Adu ciganliju 4 do 5 puta u jednoj turi (2,500 – 3000 m). Izgurala uspešno rekreativnu nastavu, vratila đake kući srećne, zdrave i pune utisaka.
Ali, namnožio se broj MOŽDA. MOŽDA dobijem terapiju, MOŽDA ne, MOŽDA ću dočekati penziju, a MOŽDA ne. MOŽDA lek postane dostupan svima, MOŽDA ne. MOŽDA sam veliki borac, MOŽDA ne. MOŽDA mi osmeh produži dobro stanje, MOŽDA ne. MOŽDA će moji roditelji živeti još 30 godina, MOŽDA ne. MOŽDA država odobri banjsko lečenje, MOŽDA ne. MOŽDA MS pacijenti dobiju beneficiran staž, MOŽDA ne.
Umor osećam. ali sam đake puno toga naučila. Učim ih da imaju razumevanje prema osobama intolerantnim na buku i stres (a dokazano je da poziv učitelja spada među najstresnije poslove). Đaci će pored MS učiteljice biti bolji ljudi. Roditelji đaka se isto uče empatiji. Dala sam sebe svome zanimanju i sada je moje osnovno biće nasmejana i dobra učiteljica, puna razumevanja, ljubavi i pravih reči. Đaci postaju sve veće mudrice i dobrice, jer znam da me je Bog ophrlio dobrotom! Poznato je i da đaci često poprime osobine učiteljice. Dobrota se oseti i uzvraća. Uzvraćena je i ljubav koju dajem đacima.
To sam ja, nasmejana učiteljica, puna ljubavi, a moja MS „prijateljica“ vikne ponekad, obično kada se vratim iz škole. Pravi je mrgud, izazivač nevolja. Ne volim je i ne želim je!!! Hoću slobodu!!! Hoću vrednim radom da doprinosim društvu i dočekam penziju!
Želim roditeljima i sestri da poručim da ih najviše volim!
Jelena Martinov
