Doniraj
Strogi kriterijumi RF PIO za dodelu naknade za pomoć i negu drugog lica u praksi ne prepoznaju potrebu većine lica obolelih od multipla skleroze. Ova naknada je predviđena samo u slučaju da su osobe koje konkurišu za njeno dobijanje potpuno nepokretne, ili nesposobne za staranje o zadovoljenju svojih osnovnih životnih potreba. Ove potrebe zakonodavac preusko tumači i mišljenja sam da se život dostojan čoveka nikako ne može svesti samo na obavljanje fizioloških potreba i ishranu.
Oboleli od multipla skleroze nisu uvek potpuno nepokretna lica, ali mogu imati značajne smetnje u kretanju ili obavljanju osnovnih životnih potreba koje su taksativno nabrojane zakonom. S tim u vezi smatram da je i takvim ljudima, kojima je kretanje otežano i kreću se bez ili uz pomoć medicinskih pomagala, potrebno omogućiti naknadu za tuđu negu i pomoć, kako bi sebi mogli priuštiti ostvarenje prava na dostojanstven život, koje je zagarantovano Ustavom RS i međunarodnim propisima.
Odluke tj. rešenja kojima nadležni prvostepeni organ negativno odlučuje o dodeli ili odlučuje o prestanku prava na naknadu za pomoć i negu drugog lica najčešće ne sadrže detaljno obrazloženje, osim konstatacije da osoba ne ispunjava zakonske uslove za ostvarenje ovog prava.
Protiv ovakvih prvostepenih rešenja dozvoljena je žalba. U slučaju da drugostepeni organ potvrdi prvostepeno ožalbeno rešenje, ili da drugostepeni organ uopšte ne donese odluku, zainteresovano lice ima pravo da pokrene Upravni spor pred Upravnim sudom.
Upravni spor se vodi da bi Upravni sud otklonio nepravilnosti iz rešenja protiv koga je tužba podneta, na način što može poništiti rešenje i isto vratiti upravnom organu na ponovno odlučivanje ili može sam sud doneti odluku u sporu „pune jurisdikcije“. Najčešće ovi postupci veoma dugo traju, a gotovo nikad se ne dogodi da sud odluku sam donese, već postupak vraća organu na ponovno odlučivanje, pa se protiv te odluke može ponovo voditi upravni spor, i tako nastaje „začarani krug“ iz koga je teško izaći.
Ovi postupci i sporovi zahtevaju dosta vremena, što oboleli od multipla skleroze i generalno osobe sa invaliditetom nemaju, već im je potrebna tuđa nega i pomoć da bi mogli da žive život dostojan čoveka i za vreme dok ovi postupci traju.
Zbog svega navedenog smatram da bi zakonodavac trebalo da pojednostavi postupak za ostvarivanje ovog prava, kao i da uvede neki vid „privremene mere“ kojim bi se obezbedilo korišćenje ovog prava i dok traju postupci po žalbi i upravnoj tužbi. Pored navedenog, smatram da bi krug lica korisnika naknade za pomoć i negu drugog lica trebalo proširiti i na lica koja se otežano kreću, te da ovu naknadu ne treba vezivati za zadovoljavanje samo najosnovnijih potreba u cilju preživljavanja, već i za neke druge potrebe koje svakodnevni život čoveka čini dostojanstvenim i vrednim življenja. U suprotnom, stvara se utisak da zakonodavac i RFPIO žele da uštede novac na svojim građanima kojima je pomoć preko potrebna, a da se istovremeno novac poreskih obveznika , među kojima su i oboleli od multipla skleroze, troši na neke druge, manje važne, stvari.
