Biljana i Emilija

Priče iz ugla majke i ćerke

Ja sam Biljana Ilić iz Leskovca. Marta 2011. godine,u mojoj 36-oj godini života, postavljena mi je dijagnoza MS. U tom trenutku nisam dovoljno znala o toj bolesti… Tačnije, nisam bila svesna šta me je snašlo. Vrlo brzo, nakon samo par meseci, zahvaljujući prof. dr Dragani Obradović, počela sam jula iste te godine sa primanjem terapije. Primanje terapije omogućilo mi je da se osećam sigurno. Isto tako, tu istu sigurnost mi je pružila i prof dr Dragana Obradović i  ceo njen tim. Uvek su bili tu kada bi mi trebali za bilo koje pitanje ili nedoumicu… bila sam u mogućnosti da im se obratim u bilo koje doba dana ili noći. Punu podršku pružila mi je i moja porodica, moj suprug i moje dve ćerke, Emilija i Miljana. Bilo je trenutaka kada sam bila besna, nervozna , nepodnošljiva, ali oni mi to nisu zamerali, već su me uvek hrabrili i bili tu za mene. Kolektiv u kome radim, od trenutka kada sam saznala za MS bio je uz mene.  Nikada se nisu postavili prema meni kao prema nekome ko boluje od bilo koje bolesti, ili ima bilo kakvih zdravstvenih problema. Sa druge strane, ja sam nastavila da obavljam svoj posao bez problema i to u punom radnom vremenu. Zahvaljujući terapiji koju sam primala do marta 2018. godine nisam imala nijedan relaps, ali već nakon prestanka terapije imala sam prvi relaps krajem maja iste te godine.  Živim kao i svi ostali, sasvim normalnim životom. Ponekad se osećam umornije, ponekad imam manjih poteškoća u obavljanju kućnih poslova, ali ih ipak sama obavim. Sada ne primam terapiju. Sa svakim mesecom koji prođe bez dobijene terapije, moja nesigurnost i strah postaju sve veći, strah od mogućih relapsa koji su se pojavili ne tako dugo nakon prestanka terapije.

Emilija, Biljanina ćerka: Priča počinje oko sedam godina unazad… Tada sam imala samo petnaest godina, i tek sam uplovila u doba srednjoškolaca. Ono šta me veže za tu godinu jeste prvo saznanje o MS-u. Mojoj majci je postavljena dijagnoza. Čudno, ali ne možeš osetiti olakšanje kada saznas o kojoj se bolesti radi, iako su ti godinama pre toga postavljane pogrešne dijagnoze… Čovek bi pomislio da napokon znaš na čemu si i šta nije u redu, ali kako znati to kada ti nad glavom konstantno lebdi misao da je to bolest za koju, bar tada, lek nije postojao. Sećam se onda da je stalno putovala kako bi mogla da dobije terapije, za koje se tada pretpostavljalo da mozda mogu biti lek za MS. Bilo mi je sve tako čudno. Često je bila umorna i iscrpljena, jako nestabilnog hoda, a ja sam se osećala kao da se sve promenilo tokom noći. Nisam ništa znala o tome dovoljno, a opet sam bila dovoljno zrela da mogu da shvatim da nije sve kao što je bilo do tada. Moja majka je drugačija, ona se nikada nije žalila, barem ne meni, čak ni kada joj je bilo najteže.  Sa druge strane, ja sam želela da joj pomognem, držala palčeve da će terapije biti od koristi, ali sam znala da od mene ništa ne zavisi. Sedam godina kasnije, ja sam student četvrte godine na Pravnom fakultetu u Nišu. Znam da ne bih bila tu gde jesam da me nije inspirisala borba i hrabrost moje majke koja se svih ovih godina uporno bori sa svojom bolešću, zato mogu ponosno reći da sam član Pravne klinike koja se bori protiv diskriminacije, koja se bavi zaštitom prava onih koji su stavljeni u nejednak položaj u odnosu na druge, jer smo svi mi jednaki, rođeni jednaki, i sa jednakim pravima. Moja majka mi je pokazala šta znači biti borac, a moj zadatak je da se izborim da njena, kao i da bilo čija prava kasnije ne mogu biti ugrožena ili zapostavljena. Svi smo mi jednaki! TERAPIJA ZA SVE!