Mi smo nečija deca, mame , sestre, drugarice.

Rođena sam 19.oktobra 1990.god. Kada sam bila u  najlepšim godinama, puna snova i nade za dalji život, upisana viša škola koju sam oduvek želela, otkrivena mi je moja, sada već dobra drugarica, multipla  skleroza.

Kada sam imala 17 godina,osetila sam prve simptome: trnjenje leve strane lica koje je ubrzo prestalo. Kroz manje od dve godine u februaru 2009.god. mi se javilo trnjenje desne  strane lica, tada je već duže trajalo i desio se pad krvnog pritiska do te mere da sam gubila svest. Tada sam poslata na dalja ispitivanja. Usledio je prvo magnet, jedino kada je moglo da se zakaže bilo je tek septembar iste godine, naravno platili smo samo da što pre saznamo šta je u pitanju.

Dr Nebojša Stoisavljević je na prvi pogled magneta rekao da je multipla skleroza , ali svakako je tražio nalaze likvora da bi bilo utvrđeno. Nalaze magneta smo čekali skoro 3 meseca , najduža tri meseca u mom životu. Kada su stigli rezultati, zakazali su mi ponovni pregled kod dr Stoisavljevica, imala sam sreću, mogu  da tako kažem slobodno, da ja kao student, isprepadan šta imam to, šta se desava, šta je multipla skleroza, upoznam takvog  doktora koji je dva sata proveo meni objašnjavajuci šta je ms, šta smem da radim, šta ne smem…Na kraju razgovora mi je rekao da lek postoji, ail moram sama sebi da ga dajem i poslao me je na neku “listu”, sa rečima da u Srbiji u tom trenutku od ms-a boluje 5000 ljudi i da se od toga ne umire, samo mora da se vodi računa i uzima terapija i biće sve u redu. Otišla sam kući sva izbezumljena. 

Danima sam razmišljala, zašto ja, zašto meni to da se desi. Bukvalno sam sažaljevala samu sebe, odlazila u bibloteku, tražila mnogo toga da saznam o multiploj sklerozi, smanjila sam čak i druženja.Tako  skoro 5 meseci i onda je zazvonio , u avgustu 2009. telefon , bioj je to poziv iz Kliničkog centra Kragujevac  da sam dobila lek i da dođem da ga preuzmem. Taj strah ne umem da objasnim, ja koja je padala u nesvest kada vadi krv, da sama sebi daje injekcije, to mi je bilo strašno. Ali majka je majka, što bi rekli ona je ta koja mi je davala , verujem da joj nije bilo lako, al svako bi za svoje dete uradio sve. Onda konačno shvatam obiljnost situacije i odlučujem da se uvek borim, nikad da ne odustajem, nebo je granica. Prvi lek koji sam dobila je Avonex , objašnjeno mi je da ću imati reakcije, kao jači grip i da ću se posle vremenom navići. Tako je bilo, ali 4 meseca bez prestanka. Onda su mi dali drugi lek Rebif, koji se daje 3 puta sedmično . Od septembra 2009. do avgusta 2015. god. sam primala lek. U međuvremenu sam se zaposlila u jednoj firmi kao invalid i udala se i rodila dete u martu 2016.

Taj lek nije smeo u trudnoći da se prima,  ja sam stavljena na pauzu, posle trudnoće sam trebala da se vratim, ali nažalost, nisam mogla. Hvala Bogu pokretna sam i bila sam super do maja 2019. godine, tada sam imala jak relas koji je trajao više od mesec dana. Pre toga savim slučajno saznajem za MS platformu Srbije i za njihov rad I upoznajem ljude sa osmehom koji  veruju da postoji bolje sutra  da leka ima , samo trebamo da se borimo i izborimo za njega.

Naravno, ja odlučujem da otvorim u mom gradu MS platformu Gornji Milanovac. Dobijam punu podršku od predstavnika MS platforme Srbije  na čelu sa prof. dr Draganom Obradovic. Tako saznajem da i u mom gradu ima dosta mladih obolelih od multiple skleroze, koji se bore čak više od mene i koji lek nikada nisu primali, koji su neprimetni.  Ja imam 29 godina i ćerkicu od 3.5 godina, koja,  iako je mala, zna da je mama bolesna.  Ona ne bi volela da gleda mamu u krevetu, već želi da mama trči sa njom i igra se kao do sada.

Državo, omogući  lekove, ipak smo mi nečija deca, mame , sestre, drugarice.

Katarina Bojović

Comments are closed.
Pronađite nas i na ..
Popunite anketu