Milena i njena hrabra priča

Da bih probala da vam približim osećaj nemoći, besa, nerazumevanja i neprihvatanja, malo ću da koraknem unazad…

1998. godine sam “osvojila” dijabetes tip 1, znači bez insulina nigde.. I sad kad pogledam , imam uskoro 28 godina, 22 godine staža.. Uopšte mi nije predstavljalo problem, brzo sam se navikla na sve.

2012. godine sam imala saobraćajnu nesreću, 5 preloma desne noge, neki od njih otvoreni. Mnogo vremena je prošlo dok sam se oporavila.. Ali, stala sam na svoje noge, 2017. Počela sam da radim, vozila bicikl, hodala bez pomagala. I onda..
2013. negde u avgustu sam primetila da moje hodanje više nije kao pre, ne mogu da se popnem na bicikl lako, hodam po kuci i oslanjam se na nameštaj. Nešto nije u redu. Javljam se lekaru, prolazim preglede kod raznih stručnjaka i na kraju, upućuju me na Klinički centar. Otišla sam u bolnicu na starim dobrim štakama. Urađena mi je punkcija, posle 5 dana dolazi doktorka i saopštava mi: Stigli su rezultati, mišljenja smo da imate primarno progresivnu multiplu sklerozu. Moj mozak ne uspeva da obradi informaciju. Čujem u pozadini: Kod nas postoji jako mali broj lekova, i ne primaju ih svi pacijenti…. Liste… Studije…  Možete da idete sutra kući.

Posle toga sam otišla na rehabilitaciju, imala samo svega 2 terapije… Naravno da mi nije pomoglo. Došla sam kući i počela da hodam sa hodalicom. Sredinom juna sam jedno jutro ustala i primetila da mi je leva noga (ona nepovređena) skroz utrnula i da ja ne mogu da stanem uopšte na nju. Pomislila sam da je zbog vrućine, ali.. ja sam stalno u klimatizovanoj sobi. Obratila sam se neurologu u Pančevu, jer sam iz Južnog Banata, izašla mi je u susret i pokušala sve što je u njenoj moći. Trenutno sam na pulsnoj terapiji, tačnije, 23.06. je bila moja prva pulsna terapija.

Negde sam čula da je bitno da se dijagnoza postavi što pre. Kao da mi je to od pomoći kad pravih i valjanih lekova kod nas nema. I zdravoj osobi skače nivo šećera u krvi, a možete da pretpostavite šta radi meni koja sam dijabetičar. Tri meseca od postavljanja dijagnoze treba da se počne sa lečenjem? Da, dobila sam pulsnu jer ne mogu da hodam i to mi je sad jedina opcija.

I  sad posmatram svoju situaciju, totalno beznađe, ali se setim, pa ima ljudi koji boluju po 10 godina od ovoga, bore se i nadaju.. ili dignu ruke, stigli su u kolica, nema šta da se spasava.. Ćutim, nemam prava da kukam toliko, kratko sam ja u ovome ali mi jako brzo napreduje bolest i svakom je svoja muka najveća. Ja bih radije da mi bude bolje i da se vratim na moj posao a ne da zavisim od drugih, da moja porodica koriguje svoje navike i živote.  Kome to ide u korist??

Državo, kako mi se čini, nemam baš puno vremena, ni ja a ni ostalih 88% obolelih.

Molim te- LEK ZA SVE!!!

Milena Jovanov