Doniraj
Borba za bolju budućnost
Za MS sam prvi put čula na času biologije u osnovnoj školi. Kada sam drugi put čula naziv ovog oboljenja, ono se odnosilo na mene i moje tegobe.
Nisam znala ništa o ovoj bolesti. Bila sam prestrašena jer joj je ime zvučalo strašno i jer nisam mogla da vidim crte lica svog muža i bebe. Moj prvi relaps se odigrao decembra 2017. godine uoči praznika. Dok sam primala pulsnu terapiju moj muž je intezivno čitao o ovom oboljenju uglavnom na stranicama stranih zemalja, koje su ipak u svom sagledavanju uvek pominjale određenu vrstu dostupne terapije.
Teško je opisati sva osećanja koja su mi se javljala u toku procesa prihvatanja ovog problema. Imam 26 godina i na trećoj sam godini doktorskih studija književnosti. Uz to sam dobila divnog sina Konstantina samo 9 meseci pre relapsa. Osećala sam se nemoćno i bezizlazno jer se vid vraćao polako, a o budućim prognozama niko ništa nije mogao da mi kaže.
Plašilo me je da neću moći da budem dobra majka svom detetu, kao i da neću moći da uživam u profesiji koju zaista mnogo volim. Čim sam se malo oporavila od prvog relapsa, počela sam da koristim suplemente, da korigujem ishranu i da učim kako da smanjim stres na poslu.
Ipak, drugi relaps mi se javio ponovo u maju mesecu (2018), ovaj put manifestujući se zamućenjem vida na levom oku. Sada sam bila pripremljena za sve što sledi, a suprug i moja porodica su se trudili da mi pruže podršku, što je više moguće. Nastavili smo i dalje da se raspitujemo o proceduri za dobitak terapije i o prevencijama protiv pogoršanja. Navikli smo da se nekad osećam suviše umorno i da je glavobolja čest nezvan gost. Moj muž je i dalje neumorno čitao o MS-u, iako sam ja vrlo često skeptično odbijala da slušam kako se lečenje sprovodi u drugim zemljama, znajući da je kod nas situacija mnogo teža.
MS platformu Srbije sam otkrila slučajno i po prvi put sam osetila veliku nadu za budućnost. Videla sam da postoje ljudi koji žele da se bore za naše lečenje i naš normalan život. Polažem veliku nadu u zajednicu ljudi koji su oboleli od MS-a, njihove porodice i lekare, koji udruženi mogu da prošire svest o ovom oboljenju i skrenu pažnju na potrebne terapije.
Nadam se da ću moći da vodim život u kome ću uživati u svojoj porodici i knjigama, u kom se neću osećati izolovano i neshvaćeno. Preostaje nam borba za ono što volimo.
Isidora Ana Stambolić
